Put zvani Život
Šetala sam tako krivudavim putem zvanim Život... Srela sam mnogo ljudi, kraj nekih zastala da popričam, neki su samo nezainteresovano prolazili, a retki su nastavili šetnju sa mnom. Divni su to ljudi, moram priznati! Ulepšali su moje putovanje, nasmejali me, nekada i rastužili ali smo zajedno prevazilazili prepreke: ako bismo naišli na trnje, posekli bi ga, barice bi preskakali i obilazili, a put bi ulepšavali za one koji idu za nama. Uživala sam u našem putu. A onda je naišao jedan slučajan prolaznik: lep, odvažan, čudesan.
Izgledalo je kao da je došao iz nekog drugog sveta, ali ne! I on je šetao svojim putem zvanim Život dok mu se posle 20 godina putovanje nije ukrstilo sa mojim. Bila je to raskrsnica, velika, zimska i snežna. Hladan novembar, kišovit i tmuran. Ali pod oblačnim nebom, dok je jeziva kiša sipila, srela sam svog saputnika. Na raskrsnici puta zvani Život, ni on ni ja nismo skrenuli, već smo zajedno nastavili pravo. Pričali smo, a onda mi je pomogao, sklonio me od kiše, utoplio me, primio u svoj zagrljaj i čuvao tokom cele zime. Bila je to najlepša zima koju sam ikada doživela. A onda je došlo proleće, pa leto, pa jesen, pa još jedna zima...
Prošlo je dosta vremena, a moj čudesni saputnik me i dalje čuva. Tu je da me poljubi, da me nasmeje, posavetuje, zagrli i stegne čvrsto kada je najteže. Tu je da me sačuva od zveri i loših ljudi čiji se putevi ukrštaju sa našim. Tu je da me nauči kako i kuda dalje hodati. Tu je da me voli i da ga volim!
Ne znam na koji način njegov put zvani Život se spojio sa mojim. Možda je to sudbina, možda nešto više. Nisam čak sigurna ni da li verujem u sudbinu. Ali u njega, u nas verujem!
Posle toliko vremena moj saputnik i dalje hoda sa mnom nerazdvojno ruku pod ruku. Kada je loše vreme on me čvrsto stegne i sačuva nas od svega lošeg što razdvaja saputnike. Mi i dalje šetamo ulepšavajući i stvarajući zajednički savršeni put zvani Život!